Lična iskustva

Moj put

Ima jedna stara, istočnjačka priča, o putniku kog nasred polja presretne gladna zver. Bežeći od zveri, putnik se skrije u isušen bunar, ali na dnu bunara spazi zmaja razjapljenih usta, koji ga dole čeka da ga proždere. Bojeći se da izađe napolje, gde ga vreba zver, u nemogućnosti da skoči dole, zbog prisustva zmaja, nesrećnik ostaje da visi na puzavici, koja raste iz pukotine u bunaru. Dok mu je u rukama sve manje snage, on je svestan bliskog kraja, ali se i dalje grčevito drži. Za to vreme posmatra dva miša, crnog i belog, kako kruže oko stabljike puzavice, grickajući je. Puzavica će pući i on će uskoro pasti u čeljusti zmaja; shvativši ovo, gleda naokolo, očajnički tražeći rešenje. Sve što uspeva da pronađe su dve kapi meda na listovima puzavice. On ih dohvata jezikom i liže.

Većina nas provodi svoj život na sličan način: dok nam crni miš noći i beli miš dana grickaju preostale dane, u lizanju meda mi pronalazimo utehu. Moj med je bio moj posao, u kom sam uživao, moja porodica, moji prijatelji, moji planovi i snovi - u ovom sam dugo pronalazio zadovoljstva koja će me odvratiti od razmišljanja o neizbežnom. Ne radi se o tome da sam se ikad plašio da ću pasti na dno bunara - to sa mnom nije bio slučaj. Ali kako su godine prolazile, med više nije bivao sladak kao ranije, dok postepeno nije izgubio svaku slast. Ono što sam kušao na kraju je bilo je gorko, a ne slatko. Tada sam ozbiljno počeo da razmišljam o smislu života.

U početku to nije bio moj život, već životi svih ostalih. Posmatrao sam ljudsku bedu i neznanje, zagađenje porukama koje plasiraju lažne vrednosti novca, slave i seksa, video sam lažni osećaj sigurnosti u ljudima i uverenje da sami upravljaju sopsvenim životima, dok su zapravo izmanipulisani, iskorišćeni, proždirani velikom iluzijom pod nazivom moderni svet. Video sam da ova civilizacija ide nazad, a ne napred, znao sam da takozvani napredak nije on što ta reč znači, i da na ovaj način samo ka svom uništenju napredujemo. Video sam da je svet iz temelja krivo nasađen. Ali ova kritičnost mi ni najmanje nije pomogla - samo mi je pružila lažni utisak da ako bi drugi mogli da vide šta vidim ja, svet bi bio bolje mesto za život.

Svestan svog dara za pisanu reč, počeo sam da se bavim literaturom, u kojoj sam iznosio sve ono loše što sagledavam u ljudima, uključujući zlu, sebičnu politiku koja, po meni, čini ljude ovakvima. Mislio sam da je ovo moj način da promenim stvari. Mislio sam da će rezultat prirodno doći, samo ako budem dovoljno dobar i dovoljno uporan u onom što činim. Sada znam da je ovakav način razmišljanja tipičan za svakodnevnog čoveka - mi previše često precenjujemo sopstveni značaj i snagu, nesvesni sila protiv kojih se borimo. Zapravo, ja sam bio još jedan Don Kihot u borbi protiv vetrenjača, ništa drugo. Obična knjiga ne može promeniti ljudsko razmišljanje, običan čovek nema tu moć. Došavši do ovog jednostavnog principa, pao sam u očaj. Zapravo sam tada, po prvi put u svom životu, osetio da više nema razloga da živim - da mi ponestaje snage da se držim za svoju puzavicu. Bio sam očišćen od iluzije po imenu Svet, kao i sopstvene iluzije da ga mogu promeniti, makar lokalno. Bio sam spreman da dobijem Fa.

Doći do Fa u zemlji poput Srbije nije nimalo laka stvar. Kad je Li Hondži, 1992, počeo da širi Fa po Kini, na ovim prostorima nismo bili ni svesni fenomena hiljada Kineza koji vežbaju po parkovima, jer smo bili zauzeti građanskim ratom. Kad je 1995, Učitelj, prvi put posetio Evropu, bili smo u narednom krvavom ratu. Ratne krize na području bivše Jugoslavije, koje su započele 1991, konačno će se završiti u junu 1999. Iako nisam direktno učestvovao u sukobima, te godine za mene su bile prava agonija, jer sam stalno osećao kao da je svo zlo sveta koncentrisano u mom okruženju. Kad se konačno povuklo, trebalo je da osetim olakšanje, ali zbog nečeg se to ipak nije desilo. Kako bi i moglo? Mesec dana kasnije, sve te sile zla započele su progon Falun Gonga u Kini.

Naravno da u tom času nisam bio svestan ovog. Izolacija u kojoj smo živeli bila je prilično duboka, pa čovek u potrazi za Taom nije ga mogao pronaći u sopstvenom susedstvu. Mislio sam da su ekonomski razlozi ono što me je navelo da 1999, u Češkoj, počnem da tražim svoj novi dom. Ali zapravo, ispostaviće se da moj put do Dafe vodi preko Praga, gde ću se susresti sa Falun Gongom.

Prvi put kad sam ugledao Falun Gong praktikanta kako meditira na ulici, bio sam očaran istinskom harmonijom koju sam u tom prizoru sagledao, do te mere da sam se i sam, na trenutak, osetio harmonično. Ovom prilikom sam dobio letak o Dafi, i saznao za Progon. Ovo je bio tek početak. Kad sam se vratio nazad u Srbiju, taj letak sam poneo sa sobom. Biznis započet u Pragu je bio propao; mislio sam da sam zle sreće, kad sam zapravo bio najveći srećnik. Jer, godinu dana kasnije, u slučaju pretpostavljene bolesti u mojoj porodici, setiću se upravo tog letka i onog što se u njemu navodilo o zdravstvenim efektima Falun Gonga. Danas znam da je slučaj bolesti bio režiran, kao i moja selidba u Prag - mislim da je prava svrha ovih aranžmana bila nešto sasvim drugo: da me navede da prvi put pročitam Džuan Falun.

Već letimičan pogled bio je dovoljan da shvatim da je svaka reč u njemu vrednija od zlata. Konačno, eto knjige koja mi može pomoći da shvatim i sebe i ogromni univerzum oko sebe! Konačno, eto knjige koja spaja fiziku, matematiku, psihologiju, religiju i sva ostala polja ljudskog znanja, pa čak ide i dalje od toga! Ovo je knjiga nad knjigama, knjiga kakva nikad ranije nije postojala! - mislio sam. Šta više, osećao sam kao da već poznajem mnoge istine Fa, koje je knjiga razotkrivala - jedino što ih dosad nisam umeo iskazati rečima. To se sve vreme nalazilo u meni. Džen-Šan-Ren, kao princip univerzuma, je nešto sa čim sam se rodio, ali što još nisam stigao da upoznam.

Iako sam našao da je Džuan Falun najfascinantnija knjiga koja mi je došla do ruku, u to doba još nisam bio sazreo za praktikanta Dafe. Da bih definitivno kročio u Fa, i dalje su nedostajali neki preliminarni koraci, a glavna prepreka ležala je činjenici da nisam siguran da su sve te istine zaista namenjene meni, jednom Evropljaninu. Belci nemaju koncept kultivacije, mi takođe ne verujemo u reinkarnaciju; naši koreni su toliko daleko od kulturnog nasleđa Orijenta, pa jedino mogu da žalim što nisam rođen tamo. Pre nego što postanem kultivator, najpre moram istražiti šta je uopšte kultivacija - rekao sam sebi; želim da budem kultivator, ali to je jedna jako ozbiljna stvar - imam li sada za to dovoljno vremena? Kakvo iracionalno razmišljanje! Lao Ce je rekao: "Kad mudar čovek čuje Tao, on će ga vredno upražnjavati. Kad ga čuje prosečan čovek, on će upražnjavati tu i tamo." Zapravo, po definiciji osnivača Taoizma, ja sam bio tipična prosečna osoba - trebao mi je neko ko će mi pomoći na mom putu, neko ko će me pogurati u pravom smeru.

Nažalost, izgubiću još godinu i po, dok crni i beli miš budu grickali moju puzavicu, pre nego što budem pronašao dve osobe spremne da mi pruže ruku. Prva je bila Lav Tolstoj, koji mi je predstavio ovu istočnjačku priču, pozivajući se na nju u jednom od svojih religiozno-filozofskih dela. Tolstoj je bio belac, rođen u okruženju hrišćanskog Pravoslavlja, čovek uspešan na svaki način - ali kome se, baš kao meni, smučio ovaj svet. Pre nego što je postao pravi hrišćanski kultivator, više od decenije je tragao za Taom; najpre u nauci i svetskim religijama, kod ljudi različitih profesija, na različitim kontinentima, kojima je postavljao jednostavno pitanje: Šta je smisao života? Ali sve što je uspeo da otkrije je da ljudska vrsta živi u neznanju, ne videći ni zmaja, ni miševe, ili ih vidi, ali ignoriše - zabavljena lizanjem meda. Nakon više godina traganja, Tolstoj se na kraju okreće nižim klasama društva. Kao siromasi, oni trpe veći deo svog života, rastu, rađaju, razboljevaju se i umiru, ali na njegovo najveće iznenađenje, znaju ono što on ne zna: "Racionalno znanje, koje nude učeni i mudri, poriče smisao života, ali ogromne mase sveta, celokupno čovečanstvo, prima ovo značenje kroz iracionalno znanje. A to iracionalno znanje je vera, upravo ono što sam sam ja sam morao odbaciti. To je Bog, Jedan u Tri; stvaranje sveta za šest dana; đavoli i anđeli, i sve ostalo što ja ne mogu da prihvatim dok god držim do razuma."

Bilo mi je lako poistovetiti se sa Tolstojem, jer ove stvari ni sam nikad nisam mogao da prihvatim. Uvek sam smatrao da je crkva samo još jedna od obmana, da sveštenici nisu pravi vernici, već naprosto profesionalci, da je crkva zapravo instrument politike, a ne vere. Očigledno, ni pre jednog veka nije bilo puno drugačije. Jer, iako je moj prijatelj Tolstoj došao do zaključka da je Hrišćanin njegovog doba sposoban da prepozna pravi smisao života, on sam to i dalje nije uspevao da pronađe unutar dogme Pravoslavne crkve. Zato je preduzeo putovanje do samih korena Hrišćanstva, uz proučavanje originalnih Jevanđelja na starogrčkom, i uskoro bio nagrađen: Isus je počeo da mu se otkriva, u svoj svojoj slavi i veličanstvenosti.

Imao sam sreću da ga otkrijem zajedno sa Tolstojem: Isus je naredio "Ne ubij", misleći da se nijedan čovek ne sme ubiti, pa čak ni u samoodbrani - za razliku od hrišćanske crkve koja opravdava ubijanje u ime vere, i za dobrobit države. Isus je rekao da onom ko ti udari šamar, okreneš drugi obraz; onom ko ti uzme kaput, ponudi mu i pantalone. Isus nas je savetovao da na Zemlji ne gradimo dom, već na Nebu, obećavajući onima koji ga budu sledili sreću i na Zemlji i na Nebu. Hrišćanska crkva, s druge strane, propoveda da zbog Praroditeljskog greha, na ovom svetu nikad ne možemo imati sreće, kao i to da na Nebo možemo dospeti samo ako se asimilujemo crkvenoj dogmi. Dogma Pravoslavne crkve je nešto sasvim drugačije od onog čemu je Isus poučavao - ovo je ono što je Tolstoj sebi morao da dokaže da bi se pretvorio u istinskog hrišćanskog vernika, da bi postao hrišćanski kultivator, prosvetlio se u svoj Tao. Upoznajući Isusa preko Tolstoja, postepeno se i moje srce punilo ljubavlju prema ovom divnom bogu, pa se i meni otkrio, u svoj svojoj lepoti. Sagledao sam ogromnu milost, spoznao najveću žrtvu, kao i njegovu plemenitu misiju među nama, na Zemlji. Ne svojim razumom, već svojim srcem, ja, zakleti ateista, upoznao sam Isusa Hrista.

Pored ovog u šta sam se prosvetlio čitajući Tolstoja, ja sam otišao i korak dalje, u shvatanju da su pravi hrišćanski principi istovremeno deo principa Fa. Mnogi od tih principa takođe se poklapaju sa budističkim i taoističkim principima, pa ako religije i Dafa poučavaju istim istinama, ne znači li to, na kraju krajeva, da postoji jedan princip univerzuma? Jedan univerzalni zakon... Jedna priroda svih stvari... Džen-Šan-Ren.

Bio sam šokiran. Bilo je to kao da mi je stena pala direktno na glavu, ali me nije ubila, već me samo probudila iz dubokog, dugog sna. Posle svega, ipak postoji Istina - univerzalna istina, zajednička za bogate i siromašne, ljude crne, bele i žute, mlade i stare. Postoji istina za sva vremena i sva mesta. A ovoj istini poučava čovek koji je tu, među nama - jasnim i jednostavnim jezikom, koji svako može da razume, pomoću savremenih koncepata, bez trunke mistifikacije, naukom objašnjavajući ono što sam ranije smatrao neobjašnjivim. Fa - ta istina se zove Fa. I konačno sam počeo da se prosvetljujem u Fa.

Prošla je godina otkad sam pronašao svoj put, i mislim da ga se držim čvrsto. Isus mi je ukazao na taj put, on ga je obasjao; njemu ću večito biti zahvalan, ali Li Hondži je moj jedini učitelj. Verujem da svojim putem idem bez težnje, straha, čak i bez radoznalosti; i dalje nemam ideje gde taj put vodi, ali mi je svejedno, jer to je moj put, i sve što sam učinio, sve što sam iskusio, sve kroz šta sam prošao u svom dosadašnjem životu, vodilo je njemu. To je ono zbog čega sam ovde, među ljudima, to predstavlja Smisao. Za čoveka život nema drugog smisla nego da pronađe put u lavirintu ovog sveta, da stane na njega, i da ga sledi do samog kraja.

Iako verujem da sam do skoro bio jedini praktikant Dafe u Srbiji, ni na trenutak se nisam osećao usamljen - zar se može biti usamljen usred tako ogromnog Fa? Osim toga, iako sam kasno dobio Fa, imam veliku sreću što sam na koncu ipak jedan od učenika Dafe iz doba Fa-ispravljanja. Ranije mi je prevodilaštvo bila profesija, a puno Fa čeka da se prevede na naš jezik. Što je još važnije, mnoga razumna bića u mojoj oklolini čekaju da budu spasena pre nego što Fa ispravi ljudski svet. Ipak, ovo moj zadatak ne čini nimalo težim. Naprosto ga čini još više veličanstvenim.

(Objavljeno maja 2006 u kineskoj (web) verziji časopisa Epoch Times, dok je skraćen tekst predstavljen na Fa-konferenciji u Ženevi 2006)